AVANTASIA – САН КОЈИ ЈЕ ПОСТАО СТВАРНОСТ!!!
алтернативни наслов: И Свети Никола слуша Авантазију
Пут и боравак у Немачкој: Повратна карта Wizzairom до Дортмунда плаћена је 68 евра, хостел - три ноћења са доручком 86, карта за концерт 35. Дакле са трошковима хране и пића, возова до и од Есена (неких 40 километара од Дортмунда) укупна цена ове авантуре износила је око 250 евра. Мало за оно што се њоме добило...
Простор: Концерт је одржан у Grugahalle у Есену. До ње се стиже метроом, четири станице од Главне железничке станице. Ради се о типичној рукоментој хали. Широка бина постављена је на једној страни хале тако да су за публику били доступни цео партер и једна трибина. Рекао бих простор за неких 3.000 људи, колико их је и било те вечери у Есену. Звук је био савршен, делом вероватно и због саме акустичности хале.
Пред концерт: Већ од самог објављивања датума ове мини турнеје стајало је да ће концерти у Немачкој почињати тачно у 20:00 због њихове предвиђене дужине. Стигох пред саму халу у 18:15. Падао је ситан али јак снег. Тамо је већ чекало стотинак највернијих фанова. Улаз је пуштен у 18:45 и ја сам се релативно брзо нашао унутра. За гардеробу сам издвојио 1,5 евро а за мало пиво 2,5. Занимљиво је да су Немци одлучили да точе само „чашице” од 0,25. Брзином муње сам се стуштио до штанда са „реквизитима”. Одлучио сам се за мајицу Metal Opera (албум који сматрам најбољим у овој деценији) и капу са логом бенда. 25+15 евра, рекао бих нешто скупље него што је то уобичајено. Али, вреди. Испред бине био сам већ око 19 часова. Деловало је да неће бити све попуњено али сам се све изменило за непуних сат времена.
Концерт: Тачно у 20:15 са разгласа је кренула химна Long Live Rock&Roll. Кад боље размислим тешко да су могли да нађу погоднију песму за „почетак” концерта. Након тога се чују звуци Twisted Mind и на бини се указују обриси чланова бенда. „Газда” Тоби се појављује на врху бине. Сви, па и ја, често заборављамо да је Avantasia само скраћено име бенда а да се све у ствари зове Tobias Sammet’s Avantasia тј. соло пројекат Tobias Sammet-а са великим бројем гостију. И то каквих гостију, највеће звезде хеви метала и рок музике уопште. Њихово набрајање заузело би превише простора. Неке од њих поменућу у даљем току извештаја. Господин Sammet је аутор апсолутно свих текстова и комплетне музике са свих издатих албума. Оно што што је такође битно Тоби није само сјајан музичар, композитор и организатор већ и одличан певач. У то сам имао прилике да се уверим прошле године када сам га два пута гледао са Edguy, његовим главним бендом. Састав музичара готово исти као и 2008. када је одржана прва Avantasia турнеја: гитаристи Sascha Paeth и Oliver Hartmann, басиста Robert Hunecke, клавијатуриста Miro Rodenberg и бубњар Felix Bohnke, Тобијев „ударач” из Edguy-a. Од самог почетка на бини је и једина дама Amanda Somerville која већим делом наступа пева позадинске вокале. Просто је невероватно како је бенд добро усвиран с обзиром да су имали јако мало времена пре првог концерта у Швајцарској 29.новембра. Па само два дана раније Edguy је имао концерт у Дортмунду. У уводној песми по први пут се чује хорско певање у делу “From the Cradle to the Madhouse”. Цео наступ је осмишљен тако да се гости на вокалу придружују Тобију на бини и смењују један за другим. Први специјални гост био је одлични Jorn Lande (Jorn, Masterplan и још много тога). Следе најдужа песма у Avantasia репертоару The Scarecrow и Promised Land која је на новом албуму снимљена са Јорном на вокалу. Ово ми је први пут да га гледам и слушам уживо и морам да признам да сам импресиониран. Одличан глас, понашање на бини и „стајлинг”. На четвртој Serpents in Paradise врло добро мења специфичан и јединствен глас Davida Defeis-a (певач Virgin Steele). На овој песми моје лично одушевљење се није поклопио са расположењем у мојој околини. Био сам на 5 метара од бине али нисам осетио неко претерано лудило. Чини ми се да је публика у Essenu много боље реаговала на песме са новог албума и генерално на баладе. Ипак са места на коме сам био нисам баш могао објективно да проценим ситуацију. Следећи гост био је матори Bob Catley (Magnum), одлично примљен од женског друштва у мом суседству. Већ на самом почетку човек се саплео и пао али није престао да пева, придигао се брзо без икаквих последица на извођење. Још један специфичан вокал који је обележио неколико песама Авантазије. У композицији Story Ain’t Over (са мини албума Lost in Space I) и Аманда добија мало више простора да искаже свој неоспоран квалитет. А након тога тренутак који сам чекао скоро 20 година. После увода у Reach Out for the Light на бини се појављује један, једини и непоновљиви, бог хеви метала Michael Kiske. И то након 17 година од последњег наступа на некој турнеји. Најбољи певач Helloweena и несуђењени певач Iron Maidena уживо, још један сан је постао јава!!! Са новим имиџом (зимска капа) али са истим феноменалним гласом који није изгубио ништа на свом квалитету и препознатљивости. Нисам могао да верујем шта се догађа пред мојим очима. У следећој песметини The Tower сав сам се најежио како је Ерни (како је потписан на првој Метал Опери) отпевао средишњи део. Када је дошло оно Hallelujah Hallelujah Киске се крсти, за њим и Тоби па онда и ја. Додуше, ја са три прста!!! „Ћелави” на почетку носи црну јакну али ће је касније променити у ону црвену у којој се појављује последњих годину дана. Следи сјајна Death is Just a Feeling са задњег албума и последњи велики гост, хеви метал икона Kai Hansen, са штапом и цилиндром. Помало неочекивано и ја и публика доживљамо дотадашњи врхунац. Хорско певање коначно достиже жељени ниво. Каи сјајно мења Johna Olivu који оргинално пева ову песму. Неколико врисака је само бонус. Чисто да нас подсети са ким имамо посла. Интересантно је да је пред крај песме Каи бацио цилиндар и више га није носио па ни на „оној” песми која је ће бити нешто касније. Следи нешто дуже обраћање Тобија. Све је углавном на немачком па је тешко разумети. Говори да је наредна песма много критикована као комерцијална, MTV-ијевска и томе слично. На одушевљење свих присутних следи Lost in Spacе. Тоби одлично пева а пред крај му се придружује и Аманда. Кад се само сетим да је спот за ту песму замало снимљен у Србији... Настављамо у истом, лаганом ритму. Тоби и Боб седећи певају баладу In Quest For, једину целу композицију са Metal Opere II у вечерашњем репертоару. Не бих много коментарисао сет листу. Свако од нас правих фанова има у себи неке песме које би желео да чује а објективно је тешко свима изаћи у сусрет. Пар песама ми је стварно недостајало од којих Breaking Away највише, наравно. Све у свему, врло добар избор. Следи јако добра Runnaway Train а Тобију и Бобу (који користи даире) прикључује се и Јорн. Све ми се више и више свиђа ова ствар. Песму завршава Феликс својом минијатуром за бубњевима. Након тога још један „специјалитет куће”. Dying for an Angel са Кискеом. Свака част Clausu Meineu (Scorpions) који је то певао на албуму али ова верзија је она права, најбоља. И публика и ја се деремо максимално. Следећа је Stargezers, прва и једина коју Тоби не пева. Разумна одлука, њему је потребан одмор јер се сви други мењају на бини а он остаје. И пева. И то како, сјајно. Микрофон по први пут „преузима” Оли Хартман (који је на Metal Operi дао глас папи Клименту VIII!) настављајући и да одлично свира гитару. Ја сам већим делом концерта био тачно наспрам његове позиције, нешто улево са бине тј. удесно из моје перспективе. Следи прелепа балада Farewell а улогу Sharon den Adel преузима Amanda Somerville. Прелеп глас (и мало пунији стас, хе хе) који не бих имао против ни да чујем у свом најомиљенијем бенду. Публика на „наговор” Тобија прави таласе са рукама. За крај официалног дела остављена је насловна са последњег албума The Wicked Symphony. Публика реагује добро. Мој закључак је да је како је концерт одмицао атмосфера била све боља и боља. Сви (осим мене) скандирају „хоћемо још” на немачком. Ја наравно ћутим јер не знамо како да изговорим поменуто. Бенд се веома брзо враћа а Kai започиње химну The Toy Master. Ја се дерем колико ме грло носи. Као својевремено на „Брат ми фура панк” у СКЦ-у 2006. Не памтим да сам некад јаче... Након тога Тоби опет узима реч и каже да је Avantasia бенд са тројицом гитариста. То је наравно знак да и Каи оде по гитару и покаже шта уме. Следи Schelter from the Rain, феноменални Киске (а и Тоби) и добра Каиева солажа. Тобију у моменту испада микрофон али опет без последица на савршену свирку. Насловна Avantasia нас све доводи до врхунца. Као и током целог наступа међусобна зезања не престају. Киске и Тоби провоцирају Каија док свира солажу. Срећан сам што сам тај моменат овековечио мобилним. Уопште јако добра атмосфера другарства и поштовања одише на свакој песми. То се осећа и не може се лако фабриковати и фолирати. За крај је остављен сјајни медли Sign of the Cross и Seven Angels. Ипак пре тога најдуже представљање бенда у историји. Тоби је искористио прилику, с обзиром да им је ово последњи концерт (од 11) на овогодишњој (другој по реду историји бенда) турнеји да представи и crew. Kaже да бендови као Iron Maiden и AC/DC воде стотине и стотине људи док су они пошли на турнеју са само шест. Сви су детаљно представљени. Након њих представљају се и чланови бенда. Тоби меље ли меље на немачком, све у шаљивом тону, наравно са претеривањима у похвалама („ма који Mike Portnoy – Felix Edguy Bohnke”). Све је то трајало десетак минута. Сви су задовољни јер је јасно да је турнеја била велики успех (онако како је планирана). Скачем и певам уз једну од мојих омиљених песама која се претаче у рефрен Seven Angels када сви прилазе на ивицу бине. Велико финале једног незаборавног догађаја. На крају дуго поклањање публици одакле је долетела једна шпанска застава са именом бенда. И лично сам се уверио да је дошло доста људи са стране. То је и логично јер је ова кратка турнеја обухватила од европских земаља само Швајцарску, Немачку и Шведску. Укупно два сата и педесет минута. Други најдужи концерт у животу (после легендарних пет сати и један минут Manowara у Каварни 2008).
Закључци: После свега имам осећај да је свако од 11 људи на бини дао свој максимум, да није у питању само пуки професионализам већ уживање у оном што раде. Овај концерт је специфичан и по више ствари јединствен у мом животу. Први пут сам био у Немачкој, први пут сам за време једног концерта направио чак 140 фотографија ваљда желећи да сваки моменат својом руком забележим и сачувам за сва времена. Оно што је можда и најбитније вероватно више никад нећу видети толико добрих певача на истој бини. Немци као публика нису били лоши али бих искрено волео да сам овај концерт гледао, ако не у Јужној Америци, оно бар у Бугарској. На крају желим да кажем велико хвала Тобију, господи и дами што су ми допустили да неколико сати проведем у земљи Авантазија. Бићу вам вечно захвалан.
До неког новог сусрета,
с љубављу и поштовањем,
Бојан
Нема коментара:
Постави коментар